PLEŠUĆI SA ZMIJOM

Čim sam je spazila, znala sam da na mene čeka. Najdostojanstvenija od svih stvorenja. Ona koja nas je izbavila iz tiranije raja, ne tražeći za uzvrat da joj se klanjamo. Isceliteljka. Onima koji se usude, njen će se otrov preobraziti u lek i vrata percepcije postaće prozirna kao uglačano staklo. Continue reading “PLEŠUĆI SA ZMIJOM”

Advertisements

ALCHAJMEROVA LJUBAVNICA

Kada neko od roditelja, prijatelja, supružnik, brat ili sestra ima demenciju, to može biti – odaberite odgovarajući pridev – frustrirajuće, zastrašujuće, iscrpljujuće, porazno, zbunjujuće i tužno. Kada nekoga koga volite izda pamćenje, pa izgubi sposobnost da samostalno funkcioniše, prirodno je da tako nešto pokreće snažne emocije. Istovremeno se može dogoditi da budete opterećeni odgovornostima u kojima ranije niste učestvovali. [1]

U mojoj porodici Alchajmer je počeo da nam krade stvari po kući ušunjavši se kroz babinu sobu. Baba je po mnogo čemu bila posebna, pa nikoga ne čudi da je baš nju naočiti Nemac odabrao za ljubavnicu. Jedno oko bilo joj je obične kestenjaste boje, kao i svima ostalima iz njenog rodoslova, a drugo… ljubičasto sa velikim bledo zelenim zenicama… toliko velikim da teško da se uopšte i mogu zvati zenicama. Majke mi, takvo joj je bilo oko. Znam, nije lepo da se kunem u majku u ime babe, naročito ako se ima u vidu onaj večni ženski (dvo)boj (za sina/muža) između snaje i svekrve u kome nisam htela da zauzimam strane, ali se nekako nametalo. Elem, babino desno oko bilo je ljubičasto-zeleno. Zavidela sam joj na tom oku; čudila mu se i divila; žalila se što nisam bar oči povukla na babu (nego sam ista tata, kako ćerkama i priliči). A onda su mi, s puno strpljenja i razumevanja, kako samo roditelji umeju, objasnili zašto baba ima tako različito oko. (Najlepše koje sam videla.) – Ludo derište, ti ne znaš da ti je baba ćorava na to oko? Šok. Ma daj, to kažeš samo zato što je ti ne voliš… Vidi mene moja baba. – To joj je izbijeno oko. Lupila je grana dok je bežala pred Švabama u ratu… Treba to da znaš, pa da ne lupaš više gluposti! Još više sam je zavolela posle tog saznanja; i nju, i to njeno oko koje nije imala. I dalje mi je bila tako lepa i različita. Otplatila Švabama život jednim okom. A kad zalog nije bio dovoljan, došao izaslanik Alchajmer po još… Kažu da ličim na nju. – Luda na babu! (Mršava, prgava, stamena…slepa kod očiju.) Continue reading “ALCHAJMEROVA LJUBAVNICA”

SAMO MAMA

Videćete vi, kad mene više ne bude! Tek tad ćete shvatiti ko sam ja! Al’ biće kasno – govorila je dok su joj oči sevale od besa. Već je petnaesta godina otkako su utihnule sve njene pretnje. Deo proročanstva joj se ispunio – više je nema – a nastavak još uvek čekam, nemajući pojma ko je bila ta žena iz čijeg sam se tela ispilila u ovaj život. Zašto stižemo na ovaj svet kroz tuđa tela? Sigurna sam da bi se i ona isto to zapitala, jer volela je da pita, iako su joj odgovori retko dolazili. Mora biti da je ljubopitljivost nasledna. U danima boljeg raspoloženja, znala bi da stane u prozorsko okno balkonskih vrata i da se čudi tom svetu izvan kuhinje. – Vidi ovu što vergla bicikl! Kad razmisliš, baš je to smešno! Sediš tako, vrtiš nogama pedale, a krećeš se. Da mi je znati ko je to izmislio! U nedostatku bolje zabave, žena na biciklu za nju je bila urnebesan prizor. Još ako je mini  bicikl – sve bi postajalo nesrazmerno smešnije. Pogledom s terase mogla je da prostreli i tu ženu, i da joj probuši obe gume odjednom, da je samo htela – toliko joj je prodoran pogled bio. – Vidim kao avijatičar! – hvalila se još jednom od svojih sposobnosti koju nikada nije upotrebila. Continue reading “SAMO MAMA”

GRAD NA ČETRNAEST OSTRVA

Idi operi se – naredio je ustajući i zakopčavajući šlic.

Ušla je u kupatilo i poslušno spirala tu mešavinu krvi i sperme. Suze su stizale iz daleka. Iz kade je izašla poniznija nego ikad.

Lepa si ti, kurvo – rekao joj je muž videvši je takvu. Izmakla se pod njegovim dlanom.

Ne boj se – rekao je milujući joj obraz. – Sad tek vidiš koliko je ovo lepo. Ranije nisi umela da ceniš moja milovanja. Žene samo treba jebati i tući. Ti si dokaz da je to tako!

U bajkama lepotice prvo upoznaju zver ili žapca, tek onda dolazi princ; u stvarnom životu je obrnuto. Continue reading “GRAD NA ČETRNAEST OSTRVA”

DUŠANOVA LESTVICA

Svake večeri išao je selom da prošeta sekiru. – Ako se ona negdje pojavi, da je lupim! – mislio je poluglasno. Ona je dečakova prva ljubav, ona čijim su licima i nedelima određene sve njegove naredne žene, ljubavnice i kurve, jednokratne milosnice, negovateljice i tople utrobe njegove nerođene dece. Majka. Mlada udova, Medejino koleno. Majka koja ga je napustila, pohrlivši ka sreći u naručju čoveka koji nije njegov otac. Kakva izdaja. Ostavila ga je svojoj svekrvi; starijeg sina poverila je svome rano osedelom ocu; a najmlađu kći povela je sa sobom u novi dom, jer će joj biti potrebna pomoć u kuhinji. Kakva drskost. Zar svoju decu, kao da su tuđa! – Ime joj kleto! Bog joj se ne smilovao nikad! Continue reading “DUŠANOVA LESTVICA”

PRSTEN

Više od sedam, a manje od dvadeset i jednog dana. Dovoljno da nastane svet, a premalo da se usvoji navika… Nije da sam brojala, samo znam šta mi nedostaje više od svega, otkako se dobrovoljno odvikavamo jedno od drugog.

Ni razgovori, ni zagrljaj, ni zajednički smeh, čak ni to što više nemam kome da napravim lekovitu supu… Ništa od svega toga ne nedostaje mi koliko…

Prsten. Continue reading “PRSTEN”

ANDROS, FOBOS I NJIHOVI BEZIMENJACI IZ PREDGRAĐA

Retko prošetam sama i redovno se uplašim svakog hodača koji mi prilazi s leđa, a ništa manje ni onog što mi dolazi u susret. Gde god da šetam – po usijanom betonu ili po utabanoj zemlji u parku, bulevarom ili mračnom stranom zabačene ulice – nakostrešim se kao mačka i čekam da (me se) prođu. Drugima i nekako, ali teško je i sramotno sebi priznati da se plašim. Muškaraca. Svejedno kakvih: razularenih tinejdžera, smerno perverznih staraca, sredovečne trbušaste gospode… svih tih dvonožnih testosteronskih bombi. Continue reading “ANDROS, FOBOS I NJIHOVI BEZIMENJACI IZ PREDGRAĐA”

JUTRO POSLE

Five to one, baby
One in five

Obraz mi je srastao sa posteljom. Koliko dugo ovo traje? Zakačila sam se pogledom za mrlju na pretežno belom zidu i čekam. Nepomična. Čekam da prođe. Mrlja menja oblike, preobražava se na moje oči od vepra do vilinskog konja i obrnuto. Teatar na zidu, iako je jutro i neprimereno je doba za senke. Sve će proći. Uvek je do sada prolazilo! Da je plafon niže, pridržavala bih ga stopalima. Dlanovi su mi razbacani preko kreveta natopljenog znojem i drugim košmarima. Pokušavam da budem odsutna i obeskorenjena. Lice muškarca povremeno se pojavljuje nada mnom. Nekada lepo lice. Ali moje su oči privržene mrlji. Muškarac se pojavljuje u ujednačenom ritmu. Onda sve brže i brže… i brže. Ispod zatvorenih očiju vidim njegovu agoniju, grč koji prethodi erupciji zadovoljstva. Prošlo je. Nikada ne veruj muškarcu koji bezglasno svršava. Trebalo je da znam to…! Svršio je – teško i tiho – ustao kao da se ništa nije dogodilo i oteturao se do kupatila. Umotavam telo u letnju plahtu i sklupčavam se u fetus. Continue reading “JUTRO POSLE”