OČIJU TVOJIH DA NIJE…

Da nije ti’ tvoji’ očiju, odavno bi’ te zadavila! – tako joj je mater govorila kad god se sporečkaju, a sporečkale bi se kako koja progovori. Danka se zvala i bila je kravooka, činilo se da pogledom sve u zeleno preboji, takve su joj bile oči. Kosa garava, lice belo, glas nasmejan čak i kad se svađa. Izrasla u curetinu pravu, a mater htela da je udavi još pri prvom kupanju.  – Držim te u onom koritu i sve se mislim… ma, spusti to pod vodu i drži, drži dok ne pomodri! A ti me gledaš tim tvojim očurdama… nisam mogla! Zbog ti’ očiju danas si živa i zdrava! Danka je odrasla uz tu priču, stara nije krila, celo selo je znalo i smejalo se tome kao veseloj dogodovštini. Očiju takvih nadaleko nema, Dankin su ponos. Još jednom je valjalo izbeći potapanje, kad je seoski pop došao da je krsti. Tol’ka curetina, a nekrst! Ne valja to držati u kući! Bežala je oko stola i pet krugova se nije dala, al’ je savladaše. Velika je da je kuma drži na rukama, kako ćemo sad? Stala je kumi tabanima na stopala, pa tako prošetaše koliko pop zapoveda, poškropi je vodom i obred se nekako završi. Preživela je i to. Kumovala joj moja baba, bog da joj dušu prosti. Continue reading “OČIJU TVOJIH DA NIJE…”

Advertisements

ČETIRI BRAZGOTINE NA TELU, JEDNA U ZEMLJI

Na zglobu desne noge imala je parče kože uglačano i sjajno kao srebro. – Nagrđena ostala – tako je govorila. – Je l’ se jako vidi? K’o da mi je stanjena noga na tom mestu. Videlo se, uporan je to bio ožiljak. Nikako da ubledi, kao da su joj konci od mesečine provučeni tuda, pa na svakih dvadeset osam dana obnavljaju sećanje na jedan pad. – Potrčala za kravom, pa nogu slomila – odatle ta stara i sjajna brazgotina. – Potrčala da je vratim, da ne pase po tuđoj livadi, sećam se k’o da je juče bilo, al’ me neki đavo zaustavi pre nego ja nju. Ne mogu na nogu, a sama u polju. Možeš dozivati do sutra, niko ti neće doći! Šta ću, nađem neka dva štapa, pa se dovučem do kuće k’o na štakama. Mater kad me videla, krene da psuje. Đe sam do sad, sve se krave u selo vratile, samo mene nema! Sve mi je po spisku pobrojala! Posle u bolnici mesecima, ležim, a na selu posla kolk’o ‘oćeš! Možda bi brže zaraslo da nisam morala sama do kuće… Continue reading “ČETIRI BRAZGOTINE NA TELU, JEDNA U ZEMLJI”

PROROČKI CIKLUS [CIRKUS]

Svakog šestog dana popijem po jednu kafu sa Proročicom. Ona se redovno ujeda za jezik i ne izgovara vizije koje nisam spremna da čujem. Danas je pitala za dozvolu, možda zato što smo pile irsku kafu.  – Smem da kažem? – pita. Smeš! – obradujem se iz dubine radoznalosti. – Imaćeš više sreće sa sledećim – reče. Istovremeno osetim olakšanje i tugu. Kao kad te izveste o datumu smrti decenijskog bolesnika: žao ti je što odlazi, a ujedno znaš da već odavno nije tu.  – Mogla si mi ranije reći, da se ne jedim! – kažem joj. – Trebalo ti je da se jediš! – odgovori. – Koliko nam je još ostalo? Nije rekla ništa. Vraćam se kući u prazan stan u kome živimo nas četvoro u tri sobe. Spavam na njegovoj polovini kreveta. Jednom će obe biti njegove. Continue reading “PROROČKI CIKLUS [CIRKUS]”

BAJKA O MRAČNOJ PRINCEZI

Iza sedam neprobojnih bedema, iza sedam zaleđenih voda, iza sedam nazubljenih sunaca, bila jednom jedna mračna princeza i živela svoj fetišarski san. Do svoje šesnaeste školovala se u manastiru gde je stekla naklonost prema obnaženim, nemoćnim i raspetim muškarcima. Orgulje su je naročito uzbuđivale i stari kralj platio je bogatstvo da ih po svršetku princezinog obrazovanja prenesu iz manastira u dvor, sa veštoprstim orguljašem zajedno. Princeza je stanovala u dvoru na sedam spratova i od svih odaja, u podrumu zaključavanom sa sedam ključeva najviše se osećala živom. Od  šesnaestog leta naovamo, za svaki je rođendan dobijala po jedan od ključeva iz tog svežnja na dar. Continue reading “BAJKA O MRAČNOJ PRINCEZI”

SEDMOGODIŠNJE VEČE

Znaš da još uvek pamtim tvoj broj telefona?  063 324 63 70 Nemoj-to-da-mu-govoriš. Uzvratiće setnim poluosmehom i reći: – Život ide dalje. Neumoljivo ide; a ti drži korak kako znaš.

– Izgledaš zadovoljno – kaže. – Drago mi je ako je tako.

– Izgledam. A ti?

– Uvek može bolje.

– Kako ti je žena?

– Otkud znam. Tako joj je kako joj je. Continue reading “SEDMOGODIŠNJE VEČE”

ALCHAJMEROVA LJUBAVNICA

Kada neko od roditelja, prijatelja, supružnik, brat ili sestra ima demenciju, to može biti – odaberite odgovarajući pridev – frustrirajuće, zastrašujuće, iscrpljujuće, porazno, zbunjujuće i tužno. Kada nekoga koga volite izda pamćenje, pa izgubi sposobnost da samostalno funkcioniše, prirodno je da tako nešto pokreće snažne emocije. Istovremeno se može dogoditi da budete opterećeni odgovornostima u kojima ranije niste učestvovali. [1]

U mojoj porodici Alchajmer je počeo da nam krade stvari po kući ušunjavši se kroz babinu sobu. Baba je po mnogo čemu bila posebna, pa nikoga ne čudi da je baš nju naočiti Nemac odabrao za ljubavnicu. Jedno oko bilo joj je obične kestenjaste boje, kao i svima ostalima iz njenog rodoslova, a drugo… ljubičasto sa velikim bledo zelenim zenicama… toliko velikim da teško da se uopšte i mogu zvati zenicama. Majke mi, takvo joj je bilo oko. Znam, nije lepo da se kunem u majku u ime babe, naročito ako se ima u vidu onaj večni ženski (dvo)boj (za sina/muža) između snaje i svekrve u kome nisam htela da zauzimam strane, ali se nekako nametalo. Elem, babino desno oko bilo je ljubičasto-zeleno. Zavidela sam joj na tom oku; čudila mu se i divila; žalila se što nisam bar oči povukla na babu (nego sam ista tata, kako ćerkama i priliči). A onda su mi, s puno strpljenja i razumevanja, kako samo roditelji umeju, objasnili zašto baba ima tako različito oko. (Najlepše koje sam videla.) – Ludo derište, ti ne znaš da ti je baba ćorava na to oko? Šok. Ma daj, to kažeš samo zato što je ti ne voliš… Vidi mene moja baba. – To joj je izbijeno oko. Lupila je grana dok je bežala pred Švabama u ratu… Treba to da znaš, pa da ne lupaš više gluposti! Još više sam je zavolela posle tog saznanja; i nju, i to njeno oko koje nije imala. I dalje mi je bila tako lepa i različita. Otplatila Švabama život jednim okom. A kad zalog nije bio dovoljan, došao izaslanik Alchajmer po još… Kažu da ličim na nju. – Luda na babu! (Mršava, prgava, stamena…slepa kod očiju.) Continue reading “ALCHAJMEROVA LJUBAVNICA”

SAMO MAMA

Videćete vi, kad mene više ne bude! Tek tad ćete shvatiti ko sam ja! Al’ biće kasno – govorila je dok su joj oči sevale od besa. Već je petnaesta godina otkako su utihnule sve njene pretnje. Deo proročanstva joj se ispunio – više je nema – a nastavak još uvek čekam, nemajući pojma ko je bila ta žena iz čijeg sam se tela ispilila u ovaj život. Zašto stižemo na ovaj svet kroz tuđa tela? Sigurna sam da bi se i ona isto to zapitala, jer volela je da pita, iako su joj odgovori retko dolazili. Mora biti da je ljubopitljivost nasledna. U danima boljeg raspoloženja, znala bi da stane u prozorsko okno balkonskih vrata i da se čudi tom svetu izvan kuhinje. – Vidi ovu što vergla bicikl! Kad razmisliš, baš je to smešno! Sediš tako, vrtiš nogama pedale, a krećeš se. Da mi je znati ko je to izmislio! U nedostatku bolje zabave, žena na biciklu za nju je bila urnebesan prizor. Još ako je mini  bicikl – sve bi postajalo nesrazmerno smešnije. Pogledom s terase mogla je da prostreli i tu ženu, i da joj probuši obe gume odjednom, da je samo htela – toliko joj je prodoran pogled bio. – Vidim kao avijatičar! – hvalila se još jednom od svojih sposobnosti koju nikada nije upotrebila. Continue reading “SAMO MAMA”